Старо место

„НАЦИОНАЛНА РЕВИЈА” НА ОБАЛАМА ОХРИДСКОГ ЈЕЗЕРА
Заносни плашт векова
Охрид, стари град препун и српске историје и културе, и данас чува Самуилову тврђаву, баштину Словенског универзитета и писмености, трагове цара Душана и Марка Вукашиновог Краљевића, све своје епохе и слојеве. Памтимо да је у њему епископовао и по њему име носио свети Николај (Велимировић), знамо да му је свој једини балет посветио знаменити Стеван Христић („Охридска легенда”, 1947), још у ноздрвама носимо мирис платна које Биљана белеше. Данас, када је то главна туристичка дестинација у суседној држави, Срби су тамо, лети, најбројнији гости

Пише: Мишо Вујовић

Са десет испод нуле у Београду, стижемо на десет у плусу у сунцем умивеном Охриду. Његови житељи називају га Јерусалимом Балкана, душом и културном престоницом своје државе. Скоро на сваком кораку, док ходамо уским каменим сокацима, осећамо патину векова, видимо трагове разних епоха и утицаја. Из времеплова на тренутак нас прене и врати у свакодневицу понеко старо здање, које својом оронулошћу говори о немоћи садашњости да сачува наслеђене дарове прошлости.
Ова „велика варош на царском друму” вазда је мамила и пустолове и учењаке, и неимаре и авантуристе, и мистике и просветитеље. Свако је оставио по делић духа у тој чудесној безмагленој котлини, са ружом ветрова на обалама чаробног воденог резервата. Претпоставља се да је Охридско језеро настало пре 10 милиона година, деловањем тектонских сила пред крај терцијера.
Са тим врхунским делом Творца могу се упоредити Каспијско, Бајкалско, Тангањика и још неколико језера у Кини и на Филипинима. Површине 390 квадратних километара, вода је невероватно бистра. Песковите обале, са лепо уређеним плажама, чине Охридско језеро правом атракцијом за туристе.
Из барова, ресторана, кафеа допиру различити звуци, од староградских, новокомпонованих, до рока, хевиметала и хип-хопа. Из полусутеренске механе тамбураши „сејмене песме певају”, а мало навише, из ружичастог бара, допире глас националне иконе, трагично преминулог Тошета Проеског. Много је Византије ту, па и у том колоплету тонова.
Привредна, културна и туристичка експанзија Охрида, раније заосталог пољопривредног насеља, почиње средином 1970-их. Модерни туристички објекти ничу на обалама богатог језера,  уместо дотадашњих малих рибарских чамаца почињу да крстаре велике савремене лађе. Ишчезавају стари охридски трубадури, самоуки свирачи који су тајну свог умећа вековима примали и преносили с колена на колено. Али оригинални дух овог древног места остао је сачуван у старом делу града, испод Самуилове тврђаве, која у својим бедемима чува непроцењиво археолошко благо.
Пре десетак година, испод Горње порте Старог града археолози су открили антички театар. На његовим каменим седиштима још беху уклесана имена сталних посетилаца. На археолошком локалитету око Цркве светог Климента Пантелејмона откривена је монументална ранохришћанска базилика са атријумом на северној страни, нортекс са подом у мозаику на западној страни и крстионица са мазаичким орнаментима. Претпоставља се је базилика била посвећена апостолу Павлу, за кога се верује да је у I веку проповедао и на овим просторима.
На истом локалитету пронађено је и више од 2.000 гробова из периода од IX до XV века. На централном градском тргу налазe се велика фонтана и времешни платан Чинар, импозантне ширине, за кога тврде да је израстао пре више од осам векова. Ту, у близини самог центра, налази се и Бела џамија, задужбина великог београдског везира Али-паше, саграђена у XVI веку.

НАСЛЕЂЕ СКЛАДНИХ РАЗЛИЧИТОСТИ

Охридском химном „Биљана платно белеше” почињу и завршавају се све свирке у граду. Код дела српских туристичких посленика на Сајму туризма „Охрид 09” ова песма будила је носталгију за неким „старим добрим временима”.
Сајам туризма у Охриду је покушај да се боље представе туристички ресурси Македоније и овог дела Балкана, али, упркос чињеници да је ове године организован под покровитељством Владе Македоније, није успео да привуче велики број излагача из околних земаља. Главни иницијатор овог окупљања је група овдашњих хотелијера, на челу са председником Удружења хотелијера Македоније Дончом Танеским, власником хотела „Дончо”. Уз изворну музику, обиље аутентичних гастрономских ђаконија, хостесе одевене у народне ношње, веома гостољубиви домаћини су настојали да кроз позитивне вибрације представе своје туристичке и етно потенцијале.
Председник Удружења хотелијера Бугарске, Благоја Рагин, поручио је да је култура најјаче оружје свих народа Балкана и да је то стратегија која може да од балканских држава створи атрактивну туристичку дестинацију.
„Овде су се сударали и мешали светови и векови, капија кроз коју су пролазила, издизала се и падала многа царства”, додаје Бранко Кривокапић, председник ХОРЕС-а и Балканске алијансе хотелијера.
А Охрид, од 1979. године су под заштитом UNESCO-а, својим богатим наслеђем складних различитости, управо сведочи о баштини ових простора као непроцењивом благу. Просут по обалама истоименог језера, овај град почива на темељима древног Лихнидоса, значајног центра на чувеној магистрали Via Egnatia, највећој римској саобраћајници на Балкану, која је повезивала Рим са Источним царством, Јадранско са Егејским морем. Археолошки артефакти потврђују континуитет живота овде од најранијих времена. Стари Лихнидос, престони град илирског племена Дасарети, помиње се још 217. старе ере, у време римских војевања на овом простору. Године 208. године пре нове ере заузео га је извесни Ероп, а 196. године пре нове ере Римљани су га поклонили илирском краљу Плеурату. Већ у то време у Лихнидосу се кује новац, на једној страни штит са шест полукругова и звездом у средини, на другој страни лађа са украшеним прамцем и грчким називом „Лихнидион”.
После вишевековне владавине Илира, који су још у VI веку пре нове ере своје стваралаштво базирали на архаичкој грчкој уметности и култури, средином IV века пре нове ере Лихнидос осваја Филип II Македонски, утврђујући већ насталу хеленистичку културну матрицу. Изградивши Via Egnatia, Римљани ће доцније тако спојити Рим са Солуном, Драчом и Цариградом.

СЛОВЕНСКА КУЛТУРА И ЦАРСТВО

У III веку, ширењем хришћанства, на темељима античких храмова граде се монументална ранохришћанска здања. Јаки градски бедеми у то време успевају да одоле бројним варварским опсадама, али не увек и не свим. У хроници Јована Малале, из 476, помиње се да остроготски краљ Теодорик није успео да освоји град.
Први помен словенског имена Охрид је из 879. године, у протоколу Цариградског сабора. Захваљујући Клименту и Науму, најзнаменитијим ученицима Ћирила и Методија, Охрид постаје центар словенске писмености и културе дешавања. У манастирском здању Светог Пантелејмона, саграђеном 893, Климент оснива први Словенски универзитет који је изнедрио више од 3.500 мисионара словенске писмености и културе. Данас о њему сведочи Музеј словенске писмености, уз Галерију икона једна од најпосећенијих установа културе у Охриду. Најзначајнији сачувани рукопис Охридске школе свакако је Болоњски псалтир, написан између 1230. и 1240.
Прво словенско царство на овом простору, Самуилово, створено је након устанка против Византије. Престони град цара Самуила, након преласка из Преспе, постао је Охрид, опасан моћним бедемом на брду изнад језера. Цар Самуило је обновио и доградио стару тврђаву, а при њеном врху, Горњем Сарају, саградио велелепни дворац, који је византијски цар Василије II након освајања града спалио. Василије II је 1014. на планини Беласици до ногу потукао словенску војску, заробивши 14.000 војника које је ослепљене вратио кући, а четири године касније, 1018, поново осваја Охрид и враћа га у посед Византије. Охридскупатријаршију, основану у време Самуила, он спушта на ранг архиепископије. У том статусу је опстала неколико векова, и под Отоманском влашћу, да би 1767. била укинута и припојена Цариградској патријаршији.
Град је, потом, пао у руке Бугара, накратко су га поседовали и Нормани, приликом продора на Балкан.
Од 1334. године постао је део великог Душановог царства. У периоду српске владавине у Охриду је саграђено највише цркава и манастира, који и данас сведоче о природи и моћи српске средњевековне државе. Под српском влашћу Охрид је остао све до смрти Марка Краљевића 1394, када управу преузимају, мирно, без рушења и насиља, турски освајачи. За време шездесетогодишње српске владавине, Охридом су управљали севастократор Бранко Младеновић, деспот Јован Оливер, цезар Гргур, Андрија Гропа.
Након Првог балканског рата Охрид, као и целокупна Стара Србија, поново постаје део Краљевине Србије, чиме се окончава раздобље турске власти. Године 1915, након повлачења Српске војске преко Албаније, у Охриду је успостављена бугарска окупациона власт, што се поновило и за време Другог светског рата.

***

Археологија
Приликом најновијих ископавања, археолози су у области Охрида открили слојеве бронзаног и гвозденог доба. Из македонско-хеленског и римског периода пронађени су керамика, мермерна пластика, бронзане фигуре Дедала и Диониса, по свој прилици и Зевса. До сада су пронађени артефакти позније антике, рановизантијског доба и средњег века...

***

Храмови
У Охриду и ближој околини сачувано је двадесетак средњовековних храмова, почев од Цркве Свете Софије из XI века, која је неколико векова била седиште Охридске архиепископије, касније претворена у џамију, затим Црква Светог Јована Богослова – Канеа, саграђена и живописана у XIII веку, изнад некадашњег рибарског насеља Канео, где се сада налази једна од најлепших охридских плажа. У центру града налазе се цркве Светог Николе Болничког и Богородица Болничка из XIV века. Црква Светог Климента, саграђена у XIII веку под називом Богородица Паравлепта, данас је потпуно сачувана. Са њене леве стране уздиже се звоник на коме је велико звоно, поклон српског научника Михајла Пупина из 1925... Тридесетак километара од Охрида налази се Манастир Светог Наума Охридског, Климентовог сабрата и сарадника, који се 910. године упокојио и ту сахрањен. Након турског разарања, манастир је обновљен почетком XVII века, када је изграђена садашња црква.
Ту су и црквица Мали свети Врачи (прва половина XIV века), мала једнобродна Црква Светог Димитрија (XIV век) црква Мали Свети Климент (XIV век), Црква Светог Константина и Јелене (у српско-византијском стилу, IV век)...

***

Свети Пантелејмон
На једном од узвишења изнад језера налазе се остаци Манастира Светог Пантелејмона, задужбине Светог Климента Охридског, који је у време турског ропства претворен у Имарет џамију, која је данас, заједно са срушеном куполом и минаретом, конзервирана. У њеној унутрашњости и данас су уочљиви трагови најстаријег манастира Светог Пантелејмона из 893. године.